Polemika sa ’Novom Evropom’

»POLEMIKA SA ’NOVOM EVROPOM’«, polemički članak objavljen u Književnoj republici (1926, knj. III, br. 2). Budući da se rasprava između Krleže i Ćurčina o pravu na Babićevu naslovnicu razvila u javnu provjeru njihovih relacija, s razmjenom osobnih i ideoloških diskvalifikacija, Ćurčin je odlučio u posebnom, opsežnom prilogu svoga časopisa rezimirati čitavu aferu (Obračun s M. Krležom, Nova Evropa, 1926, knj. XIII, br. 12). K. mu odgovara jednako ambicioznim tekstom, dajući već pristupno do znanja kako je sukob započeo slučajnim povodom, ali ga je uvjetovalo višegodišnje razilaženje »u bezbrojnim ličnim raspravama i diskusijama«. Pored polaznoga, o »naslovnom listu knjige Aleksija Jelačića«, K. skreće čitateljevu pozornost na tri bitna pitanja (o karakteru Jelačićeve knjige, o Ćurčinovu »internacionalnom mentalitetu«, te o ideološkoj strukturi Nove Evrope), suprotstavljajući izravno programske platforme svoga i Ćurčinova časopisa. Jelačića predstavlja kao »aktivnog kontrarevolucionara« koji Lenjina ne razumije i ne trpi, koristi se tendencioznim izvorima, fraza mu je površna, a knjiga što mu je Ćurčin tiska i preporuča osim »kontrarevolucionarne« nema druge supstancije. Unatoč strastvenoj obrani marksizma, K. dopušta Ćurčinu pravo da ga kao nazor pobija, ali bez pozivanja na navodnu »objektivnost« takve svoje pozicije, pokušavajući ga svrstati u protivnički, a ne neutralni tabor. S tim je u vezi još jednom posebno raspravljeno pitanje Ćurčinova »mentaliteta«. Povrijeđen Krležinom prethodnom opaskom o svome »pančevačkom mentalitetu«, Ćurčin je između ostaloga odgovorio kako se u svome »mentalitetu« osjeća »širi i internacionalniji« od komunista, pa i samog Krleže. K. se na to vraća akciji za pomoć gladnima u Rusiji, u čijem je Odboru sudjelovao, postavljajući pregled njezina rada u devet točaka. Optužuje Ćurčina da je odgovoran što prikupljena sredstva ni nakon nekoliko godina nisu poslana na pravu adresu te što je, zbog njegova relativiziranja načela, ta ideja pretvorena u vlastitu suprotnost. Iz zaključnog razmatranja o »ideološkoj strukturi« Nove Evrope njezina se nedosljednost Krleži čini logičnom, jer su »oprečna stajališta« karakteristična za »’novoevropski’ malograđanski melanž«. Donoseći opsežne izvode iz Ćurčinova časopisa (Ćurčinov govor kao akcionara Narodne banke, o južnoslavenskoj politici u ratu, o radu Ustavotvornog odbora, o Obznani, o kralju Petru, o Noelu Bakstonu, o Tomislavu Krizmanu), K. stilskom i logičkom analizom pobija retoriku Ćurčinova programskog slobodarstva, dokazujući neosnovanost prava što ga uzima kao glas javnosti. K. se naposljetku morao izjasniti zašto je i sam surađivao u tom »vrlo loše uređenom magazinu«. Samoironično spominje kako je u njemu bilo objavljeno i »malo Krležine beletristike«, prešućujući pritom da značajniji dio njegove suradnje s Ćurčinovom platformom bez koncepcije, ali kako mu se otkrilo i »velikosrpskom«, nisu činili beletristički prilozi.